Развој језика од 9. до 18. века

Српски језик припада ИНДОЕВРОПСКОЈ ПОРОДИЦИ ЈЕЗИКА  која је настала од заједничког језика којим се говорило у трећем миленијуму пре нове ере праиндоевропског.  Од праиндоевропског језика је настало неколико породица језика у Европи: СЛОВЕНСКА, РОМАНСКА, ГЕРМАНСКА и неколико појединачних језика – грчки, албански и јерменски.

Стари Словени су у из своје прапостојбине кренули у велику сеобу током 5. и 6. Века, Јужни Словени су стигли у Панонију,  а затим су се  током 6. И 7. века преселили на Балкан. На основу сачуваних речи језика којим су они говорили – прасловенског сазнајемо много о њиховом начину живота. Позната је изрека – ништа не постоји док не добије име. Када су се Словени даље раселили на три стране: исток, запад и југ, од прасловенског језика су настале три групе словенских језика:

                Источнословенски : руски, украјински и белоруски

                Западнословенски: пољски, чешки, словачки, лужичкосрпски (и русински)

                Јужнословенски: српски, хрватски, словеначки, македонски, бугарски и старословенски (мртав језик)

                               Развој српског језика до 18. века

                Када су се, после миграција, нашли на новим територијама, Словени су често били изложени културним и верским  притисцима, нарочито од стране германских земаља, зато је кнез  Растислав, владар Моравске (данашња југоисточна Чешка) упутио византијском цару молбу да му пошаље мисионаре који би хришћанство ширили, проповедали  на словенском језику. Цар му је 863. gодине послао Ћирила и Методија, учене Грке из околине Солуна који су добро знали језик Словена. Ова година се узима за почетак словенске писмености.

Пре него што су кренули у Моравску, Ћирило и Mетодије су превели Свето писмо на словенски дијалекат (којим се говорило у околини Солуна). Да би могли проповедати хришћанство на словенском језику, они су сачинили прву словенску азбуку- глагољицу, и додајући прасловенском језику неке нове речи настале по угледу на грчке речи, и неке грчке речи, створили су и први словенски књижевни језик који данас називамо старословенски.  То је био први књиевни језик свих Словена.

 Глагољица је створена по угледу на грчко писмо. Имала 36 слова и две диграме (слова од два словна знака

 На овај језик превели су богослужбене књиге и тако ширили хришћанство.  Овај језик су разумели сви Словени. Глагољицом су књиге писане само у време мисионарског рада Ћирила и Методија и њихових ученика. Њихови списи нису сачувани. Најетарији писани споменици потичу из 10. и 11. века, и то су ПРЕПИСИ. Сачувани преписи на глагољици су „Маријино јеванђеље“, „Зографско јеванђеље“ и „Асеманијево јеванђеље“.

                 Старословенски језик се брзо ширио по словенском свету, и већ крајем 70-их година 9. Века стиже и у српске земље.

                Пошто је глагољица имала веома компликована слова, ускоро је настало упрошћеније, лакше и читкије писмо  ћирилица. Друго словенско писмо ћирилицу крајем 9. века створили су ученици Ћирила и Методија Климент и Наум (сматра се да је створио Климент Охридски), прилагођавањем грчких слова словенским гласовима. У српким земљама је крајем 12. века ћирилица потпуно потиснула глагољицу и усталила се као српско национално писмо.

                Крајем 9. и почетком 10. века живео је Црноризац Храбар,  који је написао прву филолошку расправу на словенском језику, ћирилицом „Расправа о писменима“

                Од осталих сачуваних ћириличних рукописа ту су: „Савина књига“, „Хиландарски одломци“ и „Супрасаљски зборник“.

 Словени су стално преписивали богослужбене књиге, приликом чега су преписивачи у текст уносили и особине свог говора. Тако је старословенски језик делимично мењан у зависности од територије где су преписиване књиге, па су настале редакције старословенског језика: српска, руска, бугарска, македонска итд. Све ове редакције се једном именом називају црквенословенски језик.

                Српска редакција старословенског језика  настала је у 11. или 12. веку и назива се српскословенски језик. Он је служио потребама цркве и средњевековне државе, и био је књижевни језик Срба све до прве половине 18. века. У 12. веку развија се и српска ћирилица.

Српскословенским језиком су писана црквена и књижевна дела, служио је потребама и државе и цркве. Најзначајнији рукопис написан српскословенским језиком је Мирослављево јеванђеље, настало крајем 12. века, писано за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Има преко 350 страна и украшено је са око триста минијатура и украсних иницијала. То је најстарији српски споменик културе.

                На српскословенском су писана и оригинална дела житија (биографије светаца), најважнији жанр тадашње књижевности. Прво сачувано српско житије јесте Житије светог Симеона, које је написао свети Сава. На овај језик су превођени и витешки романи („Роман о Троји“, „Тристан и Изолда“, „Александрида“)

                Упоредо са српскословенским коришћен је и народни језик, али не чист него са примесама српскословенског. Њиме су писани текстови правне и трговачке намене: законици, уговори, повеље (пословна писма). Најстарија српска ћирилска повеља је Повеља Кулина бана, с краја 12. века, којом је дубровачким трговцима објавио мир и пријатељство. То је најстарији српски споменик писан народним језиком.

                Најзначајнији српски средњовековни правни документ, написан народним језиком,  је Душанов законик који је донесен 1349. године. Заснован је на византијском праву али је прилагођен потребама српске државе и српском обичајном праву. Њиме су одређена права и одредбе сељака али и властеле. 

                Доласком Турака, писање на српскословенском је настављено, али је било везано углавном за потребе цркве. Занимљиво је да је од 14. до 16. века српскословенски језик био један од дипломатских језика у Европи.

                Српскословенски језик је био српски књижевни језик до прве половине 18. века, када је на њему последњи писао Гаврил Стефановић Венцловић.