Субјекат: граматички и логички

Граматички субјекат:

Субјектом се исказује вршилац радње или носилац стања или особине који су означени предикатом:

Марко је кошаркаш.

Може бити исказан и синтагмом (скупом речи): 

Мој брат је кошаркаш;  или : Мој брат од тетке је кошаркаш.

Може бити исказан и зависном реченицом, и то односном: 

Ко је учио, добро ће урадити контролни.

Најчешће је исказан именицом, именичким скупом или заменицом.

Он је најчешће у номинативу и такав субјекат зовемо 

граматички субјекат. 

(За такмичења: Изузетак је вокатив у нар. епским песмама "Умори се Краљевићу Марко")

Логички субјекат

                

               Вежба 1. Подвуците субјекте и одредите у ком су падежу:

1.       Папир стији на столу.        номинатив – граматички субјекат

2.       Папира ће ускори нестати.

3.       На видику нема ни живе душе.        генитив – логички субјекат

4.       Марку  је увек пријатно у добром друштву.

5.       Смучило ми се.

6.       Њему није добро.                                               датив – логички

7.       Марка боли глава.

8.       Мрзи га да устане.                                               акузатив- логички

Када субјекат није исказан номинативом већ је у неком од осталих падежа (ген, дат и акуз), он 

је логички субјекат. У реченици га препознајемо по смислу, и зато га називамо логички.

Вежба 2. Подвуците субјекат и одредите му врсту:

Мали уморни дечак је дотрчао код нас.

Њему је до смеха.

Милицу је заболео зуб.

Ученици наше школе су били успешни на такмичењима!

На улици нема старијих људи.

Решења ми напишите у коментарима, па ћу их проверити!

Поздрав!

Вукова реформа

               Сетите се чувеног српског просветитеља с краја 18. и почетка 19. Који је написао чувену аутобиографију Живот и прикљученија. 

                Шта је Доситеј желео да постигне својим радом?

                У 18. веку, времену просветитељства и рационализма, тежи се просвећењу и напретку нарада. Тада настаје и идеја О ПОТРЕБИ ПИСАЊА НАРОДНИМ ЈЕЗИКОМ, коју извоси и Доситеј У Ж и п, рекавши да учени људи треба народним језиком да пишу јер једино тако народ може имати користи од кљига. Ипак, Доситеј сам није успео у томе, што сте приметили и сами читајући ово дело, користи многе црквенословенске речи. Ипак његову идеју о писању на народном језику прихватили су многи учени Срби. Тако је Сава Мркаљ почетком 19. века покушао да реформише ћирилицу водећи се начелом „Пиши као што говориш“, али није реформу спровео у дело, у томе ће успети тек Вук Стефановић Караџић.

                У тадашњој јавности постојале су две струје, прва, којој припадају интелектуалци и црква, а предводи је митрополит Стратимировић, сматра да треба задржати славеносрпски језик, а друга сматра да треба узети народни језик као књижевни ј.

                Шта знате о В. С. Караџићу, његовом животу и раду? За шта се залагао? Која је још битна његова делатноста?

                1813. године, после пропасти Првог српског устанака чији је био учесник, Вук је прешао у Аустрију, у Беч. Тамо је упознао Словенца Јернеја Копитара, чиновника бечке библотеке. Јернеј Копитар је био ватрени поборник народног језика и заинтересован за прикупљање народних умотворина, и арађивао је с Вуком све до своје смрти, подстичући га на рад и помажући му.

                У Бечу је Вук 1814. године објавио две књижице које су обележиле два главна правца његовог рада: прикупљање народних умотворина и реформу српског језика и правописа. То су Мала простонародна славено-сербска пјеснарица, прва штампанау збирка српских народних песама, и Писменица сербскога језика прву граматику српског језика.

                На Копитарев подстицај, ускоро је опчео да скупља и грађу  за  речник српског језика. Ослањао се на своје првенствено на своје знање  српског језика. Српске речи је на немачки и латински превео Јернеј Копитар, и 1818. је штампан  Српски рјечник. Он садржи преко 26 000 речи, од којих највећи део припада говору Вуковог завичаја, он намерно није узимао речи из књига, већ само речи које је чуо у народу. Уз речи је Вук описао и народне обичаје, веровања а уз неке речи налазе се и читаве приче.

                Речник је писан новом реформисаном, Вуковом ћирилицом коју и данас употребљавамо, Вук је тиме Мркаљеву реформу довео до краја, увео је знакове  љ, њ, ћ, ђ, џ и слово ј које је узео из латинице. Тако је створио најсавршенију азбуку, којој сваком слову одговара један глас.

                У Српском рјечнику је увео и нов, упрошћен,  правопис. Рјечнику је прикључио и кратку Српску граматику којом почиње граматичко нормирање српског језика.

                Тиме је, изласком Српског рјечника, књижевни језик поставњен на народну основу а граматика и правопис упрошћени и учињени доступним народу.

                Док је Рјечник у Европи поздрављен и цењен, у српској јавности је дочекан са огорчењем и протестом- нарочито због ијекавског изговора, слова Ј које је уведено из латинице, и непристој них речи за које су Вук и Копитар погрешно проценили да их треба унети. такође, Вук се ослонио сама на народни сеоски говор, не и на градски живот, па је тја језик звучао „просто“. 

                Године 1823. Вук је издао три књиге Српских народних пјесама, које су постале најзначајнији аргумент у расправам око језика, јер се показало да се народним језиком могу писати и уметничка дела. Песме које је Вук сакупио и објавио одушевљено су прихваћене у европским књижевним круговима,а преводили су их и о њима писали Гете, Пушкин и Јакоб Грим.

                С временом је и Вук мењао свој књижевни језик, унео је нове речи, 1836. године уводи слово Х (из говора Дубровника и босанских Муслимана) Исте године објављује и „Народне пословице“.

                1839. г. одустаје од ијекавског јотовања (не пише више ђевојка, ћерати, него дјевојка, тјерати).

                Година 1847. сматра се прекретницом у прихватању Вукових идеја. Те године су објављене четири књиге с којима је Вукова реформа на крају победила: Вуков превод Новог завјета, који је показао да је народни језик довољно богат да искаже сложени и често апстрактни садржај Библије. Другу књигу је објавио Ђуро Даничић, млади правник и филолог, то је расправа Рат за српски језик и правопис; у којој је научним аргументима одбранио Вукову реформу. Млади песник Бранко Радичевић објавио је своју књигу „Песме“  на чистом народном језику. Четврта књига је Његошев Горски вијенац. Објављављивањем ових књига постало је јасно да је „језик орача и копача“ може имати функцију књижевног језика.

                1852. излази друго издање Српског рјечника, веома различито од првог. Оно има преко 47 000 речи (многе од њих Вук је чуо у Дубровнику и Црној Гори), непристојне речи су изостављене, изостављена је и граматика јер је у међувремену Ђуро Даничић објавио Малу српску граматику.

                Вуков језик и правопис озваничени су у Србији тек 1868.г, тј. четири године после Вукове смрти.За даљи развој срп. књ. језика значајан је рад Ђуре Даничића, који је објавио граматику и превео Стари завјет.

Test iz razvoja jezika

TEСТ

1. Подвуците називе јужнословенских језика: 

УКРАЈИНСКИ, МАКЕДОНСКИ, СЛОВЕНАЧКИ, ЧЕШКИ, БУГАРСКИ, СЛОВАЧКИ, СРПСКИ, ПОЉСКИ

 2. Наброј језике који припадају а) западнословенским језицима:

б) источнословенским језицима:

 3. Који књижевни језици су били у употреби код Срба до 19. века : ________________, ______________; _____________________, __________________

4.. „Мирослављево јеванђеље“ писано је ________________ језиком и настало је крајем ____ века.

5. Најзначајнији српски средњовековни правни документ писан ћирилицом је _________________________, и потиче из _____ века.

 6. Аутор првог словенског писма које се назива _______________ је _________, Ово писмо је убрзо заменила ____________, а њени творци су_______________________.

7. У основу српског књижевног језика ушли су ____________________________ и _____________________________________ дијалекат. Изговори нашег језика су________________ и ___________________. Наречје је_____________________.

8. Наброј:

а) млађе штокавске дијалекте:

б) старије штокавске дијалекте:

Развој језика од 9. до 18. века

Српски језик припада ИНДОЕВРОПСКОЈ ПОРОДИЦИ ЈЕЗИКА  која је настала од заједничког језика којим се говорило у трећем миленијуму пре нове ере праиндоевропског.  Од праиндоевропског језика је настало неколико породица језика у Европи: СЛОВЕНСКА, РОМАНСКА, ГЕРМАНСКА и неколико појединачних језика – грчки, албански и јерменски.

Стари Словени су у из своје прапостојбине кренули у велику сеобу током 5. и 6. Века, Јужни Словени су стигли у Панонију,  а затим су се  током 6. И 7. века преселили на Балкан. На основу сачуваних речи језика којим су они говорили – прасловенског сазнајемо много о њиховом начину живота. Позната је изрека – ништа не постоји док не добије име. Када су се Словени даље раселили на три стране: исток, запад и југ, од прасловенског језика су настале три групе словенских језика:

                Источнословенски : руски, украјински и белоруски

                Западнословенски: пољски, чешки, словачки, лужичкосрпски (и русински)

                Јужнословенски: српски, хрватски, словеначки, македонски, бугарски и старословенски (мртав језик)

                               Развој српског језика до 18. века

                Када су се, после миграција, нашли на новим територијама, Словени су често били изложени културним и верским  притисцима, нарочито од стране германских земаља, зато је кнез  Растислав, владар Моравске (данашња југоисточна Чешка) упутио византијском цару молбу да му пошаље мисионаре који би хришћанство ширили, проповедали  на словенском језику. Цар му је 863. gодине послао Ћирила и Методија, учене Грке из околине Солуна који су добро знали језик Словена. Ова година се узима за почетак словенске писмености.

Пре него што су кренули у Моравску, Ћирило и Mетодије су превели Свето писмо на словенски дијалекат (којим се говорило у околини Солуна). Да би могли проповедати хришћанство на словенском језику, они су сачинили прву словенску азбуку- глагољицу, и додајући прасловенском језику неке нове речи настале по угледу на грчке речи, и неке грчке речи, створили су и први словенски књижевни језик који данас називамо старословенски.  То је био први књиевни језик свих Словена.

 Глагољица је створена по угледу на грчко писмо. Имала 36 слова и две диграме (слова од два словна знака

 На овај језик превели су богослужбене књиге и тако ширили хришћанство.  Овај језик су разумели сви Словени. Глагољицом су књиге писане само у време мисионарског рада Ћирила и Методија и њихових ученика. Њихови списи нису сачувани. Најетарији писани споменици потичу из 10. и 11. века, и то су ПРЕПИСИ. Сачувани преписи на глагољици су „Маријино јеванђеље“, „Зографско јеванђеље“ и „Асеманијево јеванђеље“.

                 Старословенски језик се брзо ширио по словенском свету, и већ крајем 70-их година 9. Века стиже и у српске земље.

                Пошто је глагољица имала веома компликована слова, ускоро је настало упрошћеније, лакше и читкије писмо  ћирилица. Друго словенско писмо ћирилицу крајем 9. века створили су ученици Ћирила и Методија Климент и Наум (сматра се да је створио Климент Охридски), прилагођавањем грчких слова словенским гласовима. У српким земљама је крајем 12. века ћирилица потпуно потиснула глагољицу и усталила се као српско национално писмо.

                Крајем 9. и почетком 10. века живео је Црноризац Храбар,  који је написао прву филолошку расправу на словенском језику, ћирилицом „Расправа о писменима“

                Од осталих сачуваних ћириличних рукописа ту су: „Савина књига“, „Хиландарски одломци“ и „Супрасаљски зборник“.

 Словени су стално преписивали богослужбене књиге, приликом чега су преписивачи у текст уносили и особине свог говора. Тако је старословенски језик делимично мењан у зависности од територије где су преписиване књиге, па су настале редакције старословенског језика: српска, руска, бугарска, македонска итд. Све ове редакције се једном именом називају црквенословенски језик.

                Српска редакција старословенског језика  настала је у 11. или 12. веку и назива се српскословенски језик. Он је служио потребама цркве и средњевековне државе, и био је књижевни језик Срба све до прве половине 18. века. У 12. веку развија се и српска ћирилица.

Српскословенским језиком су писана црквена и књижевна дела, служио је потребама и државе и цркве. Најзначајнији рукопис написан српскословенским језиком је Мирослављево јеванђеље, настало крајем 12. века, писано за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Има преко 350 страна и украшено је са око триста минијатура и украсних иницијала. То је најстарији српски споменик културе.

                На српскословенском су писана и оригинална дела житија (биографије светаца), најважнији жанр тадашње књижевности. Прво сачувано српско житије јесте Житије светог Симеона, које је написао свети Сава. На овај језик су превођени и витешки романи („Роман о Троји“, „Тристан и Изолда“, „Александрида“)

                Упоредо са српскословенским коришћен је и народни језик, али не чист него са примесама српскословенског. Њиме су писани текстови правне и трговачке намене: законици, уговори, повеље (пословна писма). Најстарија српска ћирилска повеља је Повеља Кулина бана, с краја 12. века, којом је дубровачким трговцима објавио мир и пријатељство. То је најстарији српски споменик писан народним језиком.

                Најзначајнији српски средњовековни правни документ, написан народним језиком,  је Душанов законик који је донесен 1349. године. Заснован је на византијском праву али је прилагођен потребама српске државе и српском обичајном праву. Њиме су одређена права и одредбе сељака али и властеле. 

                Доласком Турака, писање на српскословенском је настављено, али је било везано углавном за потребе цркве. Занимљиво је да је од 14. до 16. века српскословенски језик био један од дипломатских језика у Европи.

                Српскословенски језик је био српски књижевни језик до прве половине 18. века, када је на њему последњи писао Гаврил Стефановић Венцловић.

Подела гласова по звучности и месту изговора

ПОДЕЛА ГЛАСОВА ПО ЗВУЧНОСТИ И МЕСТУ ИЗГОВОРА

ПОДЕЛА ПО ЗВУЧНОСТИ

Звучни гласови су они при чијем изговору гласне жице терпере, док при изговору безвучних гласова оне мирују.

У српском језику звучни су сви самогласници и сви сонанти (Р, Ј, В, Њ, Н, Л, М, Љ; мнемотехничка реченица: Раним јутром ветар њише нежне латице нежног љиљана.). Сугласници су неки звучни, а неки безвучни. Звучни сугласници иамју своје парњаке по звучности.

Звучни      Б             Г              Д            Ђ             Ж            З             Џ

          Безвучни    П             К             Т             Ћ             Ш           С             Ч         Ф        Х        Ц

(За звучне гласове користиммо мнемотехничку реченицу: Баба грди деду ђаволе живи зашто џангризаш.)

                Безвучни сугласници Ф, Х и Ц немају свије звучне парњаке.

1. Подвуци све звучне гласове у пословици:

НЕКО СЕ ЗА ЛИСТ САКРИЈЕ, А НЕКО НЕ МОЖЕ НИ ЗА ДУБ.

ПОДЕЛА ПО МЕСТУ ИЗГОВОРА 

                Како се по месту изговора, деле сугласници? Сетите се задњонепчаних, предњонепчаних, надзубних, уснених и зубних сугласника.

                По месту изговора, тј деловима говорног апарата који чине препреку при њиховом изговору, сугласници се деле на:

                ПРЕДЊОНЊПЧАНЕ: Ч, Ђ, Ж, Ш, Њ, Ћ, Љ, Ј Џ (мнемотехничка реченица: Чика Ђорђе жваће шљиву, његова ћерка Љиљана једе џем.)

                ЗАДЊОНЕПЧАНЕ: К, Г, Х

                НАДЗУБНЕ: Л, Р, Н

                ЗУБНЕ: Д, Т, З, С, Ц

                УСНЕНЕ: Б, П, В, Ф, М

Вежба 2. Издвој иза наведене пословице следеће гласове:

                ЛАКШЕ ЈЕ КАМЕЊЕ УЗ БРДО ВАЉАТИ НЕГО СЕ С ЛУДИМ РАЗГОВАРАТИ.

а) предњонепчане:

б) надзубне:

в) задњонепчане: 

               

  ПОДЕЛА СУГЛАСНИКА ПО НАЧИНУ ИЗГОВОРА

               Како се сугласници деле по начину изговора? Подсетите се.

                У зависности од тога како ваздушна струја савлађује препреку при њиховом изговору, сугласници се ПО НАЧИНУ ИЗГОВОРА деле на:

      праскаве: Б, П, Г, К, Д, Т

      струјне: З, С, Ж, Ш, Ф, Х

      сливене или африкате (који су састављени од елемената од по два гласа):
ц (тс), ч (тш), џ (дж), ћ (тј), ђ (дј)

       носне: М, Н, Њ

       треперави вибрант: Р

Заменице - врсте

Заменице

     Деле се на именичке (самосталне речи) и придевске (несамосталне, стоје уз именице и врше службу атрибута)

             Врсте именичких заменица:

1.ЛИЧНЕ ЗАМЕНИЦЕ: ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они, оне, она

2. ЛИЧНА ЗАМЕНИЦА СВАКОГ ЛИЦА себе, се

3. НЕЛИЧНЕ ЗАМЕНИЦЕ:

             УПИТНЕ: ко, шта

             НЕОДРЕЂЕНЕ: неко, нешто

             ОДРИЧНЕ: нико, ништа

             ОПШТЕ: свако, свашта

Вежба: промените заменице ЈА, ОН, И ШТА кроз падеже

КРАЋЕ, енклитичке облике имају све личне замнице у падежима: ГЕНИТИВУ, ДАТИВУ И АКУЗАТИВУ ЈЕДНИНЕ, као и у истим падежима множине (док заменице ми и ви имају енклитичке облике у множини само у дативу и акузативу, не и у генитиву). Лична заменица СЕБЕ,СЕ има енклитичке облике само у акузативу једнине.

             Врсте придевских заменица: Придевске заменице су несамосталне речи, стоје уз именице и врше службу атрибута.

             Врсте:

1) ПРИСВОЈНЕ: мој, твој, наш, његов, њен, њезин...

2) ПРИСВОЈНА ЗАМЕНИЦА СВАКОГ ЛИЦА свој, своја, своје

3) ПОКАЗНЕ ЗАМЕНИЦЕ: ОВАЈ, ТАЈ, ОНАЈ, ОВА, ТА; ОВАКАВ, ОВОЛИКИ, ОНОЛИКИ...

4) УПИТНО-ОДНОСНЕ: који, чији, какав, колики, која, које...

             Када су употребљене у упитној реченици, значење им је упитно. Нпр: У у којој књизи то пише?

             Када су употребљени у односнојреченици, зависној, као везници, значење им је односно:

Јавио де дечак који је изгубио капу.

5) НЕОДРЕЂЕНЕ: неки, некакав, неколик, нечији, некакви...

6) ОДРИЧНЕ: никоји, никакав, ничији, николик

7) ОПШТЕ ИЛИ ОДРЕЂЕНЕ: сваки, свака, сав, свакакв, свачији; ма који, ма какав, било који, било каква, какав год, ма чији...

Задаци из књижевности за контролни бр. 4

Треба урадити задатке из Заводове збирке (плава збирка) за пријемни, под бројевима:
114-128
130-139
226-256
315-350

Срећно!